Zoran Vukojević Vuk, bivši policajac koji je radio kao šef obezbeđenja vođe ozloglašenog zemunskog klana Dušana Spasojevića, odlučio je još tokom policijske akcije „Sablja“ 2003. godine da sarađuje sa policijom i tužilaštvom i sa njima podeli informacije o tome kakve zločine je počinila ova monstruozna kriminalna grupa. Vukojević je ubrzo, u oktobru te godine, dobio status svedoka saradnika.
Država, međutim, nije uspela da ga zaštiti i ubijen je u junu 2006. godine, pre nego što je doneta presuda na suđenju zemunskom klanu.
Više teksta
Zoran Vukojević Vuk, bivši policajac koji je radio kao šef obezbeđenja vođe ozloglašenog zemunskog klana Dušana Spasojevića, odlučio je još tokom policijske akcije „Sablja“ 2003. godine da sarađuje sa policijom i tužilaštvom i sa njima podeli informacije o tome kakve zločine je počinila ova monstruozna kriminalna grupa. Vukojević je ubrzo, u oktobru te godine, dobio status svedoka saradnika.
Država, međutim, nije uspela da ga zaštiti i ubijen je u junu 2006. godine, pre nego što je doneta presuda na suđenju zemunskom klanu.
„Zemunci“ su ga, kako je kasnije utvrdio sud, sačekali u zasedi na ulici ispred kuće u kojoj je živeo u Zemunu i ubacili u automobil. Odvezli su ga u šumarak pored auto-puta nedaleko od Beograda i tu ga prebili, pa mu pucali u grudi, glavu i vrat. Telo su potom zapalili.
Istraga Vukojevićevog ubistva godinama je stajala u mestu. Tek početkom 2012. godine optužen je Aleksandar Simović, član zemunskog klana. Tužilaštvo je utvrdilo da mu je pomagao zemunac Zoran Pović, koji nije optužen jer je istog dana kada je otet i ubijen Vukojević, i on pronađen mrtav na ulici u centru Beograda.
Motiv ubistva Vukojevića nije bio samo osveta zato što je pristao da bude svedok na suđenju zemunskom klanu, već i to što je kod sebe čuvao deo novca kriminalne grupe.
Simović tokom istrage nije želeo da iznosi odbranu, kazao je samo da nikada nikoga nije ubio. U tom trenutku, međutim, već je bio pravosnažno osuđen da je kao član zemunskog klana izvršio nekoliko drugih likvidacija.
U postupku je značajno bilo svedočenje Simovićevog bivšeg kolege iz zemunskog klana, surovog ubice Sretka Kalinića zvanog Zver, koji je kazao da je Simović izvršio ubistvo. Nakon što su „zemunci“ oteli Vukojevića i odveli ga u šumu, kako je ispričao Kalinić, Simovićev pištolj je slučajno opalio i pogodio Zorana Povića, koga su saradnici odvezli do bolnice i ostavili ispred. Svedok je kazao i da mu je kriminalac Luka Bojović, koji je preuzeo vođstvo nad zemunskim klanom, rekao da je ubistvo loše obavljeno, jer je Simović nehotice ubio Povića, koji mu je prijatelj.
Bojović je takođe svedočio na suđenju putem video-linka iz pritvora u Španiji gde je kasnije osuđen na 18 godina zatvora zbog više krivičnih dela. On je negirao da je o ubistvu Vukojevića pričao sa Kalinićem. U to vreme njih dvojica su bili u lošim odnosima jer je Kalinić ranije optužio Bojovića da je okupio bivše članove zemunskog klana i sa njima izvršio nekoliko likvidacija sa namerom da osveti ubistvo kriminalca Željka Ražnatovića Arkana.
Sudsko veće na čelu sa Velimirom Lazovićem u decembru 2013. godine za ubistvo svedoka saradnika osudilo je Aleksandra Simovića na 20 godina zatvora.
Sudije su presudu zasnovale na veštačenju koje je pokazalo da je Simovićev DNK pronađen na lisicama kojima su bile vezane Vukojevićeve ruke, kao i na svedočenju Kalinića koje se, kako su utvrdile sudije, u najvećoj meri poklapalo sa ostalim dokazima. Neki delovi njegovog svedočenja su odbačeni, poput izjave o Povićevoj smrti - jer su veštaci utvrdili da do toga nije moglo da dođe slučajno, kako je Kalinić ispričao, ali se sud nije detaljnije bavio ovim slučajem.
Presudu za ubistvo Vukojevića je naredne godine potvrdio Apelacioni sud u Beogradu.
Novi detalji koji su otkriveni mnogo godina kasnije podsetili su javnost na ovaj slučaj.
Rodoljub Milović, penzionisani načelnik Uprave kriminalističke policije (UKP) Srbije, u intervjuu za KRIK i NIN, ispričao je da je Zlatibor Lončar, sadašnji ministar zdravlja, pritiskao Vukojevića da odustane od svedočenja pre nego što je ubijen.
„Često se setim razgovora sa svedokom saradnikom Zoranom Vukojevićem Vukom, koji je onako mučki ubijen i zapaljen pored auto-puta ka aerodromu. Snimali smo taj razgovor gde on kaže: „Znaš Roćko, kod mene je dolazio Pana“ (Petar Panić, Šešeljev telohranitelj), pa je onda kod njega dolazio „doca Zlatko“ (Zlatibor Lončar) koji je predložio da se Vukojević vidi sa Vojom, čovekom iz Čačka. Bili su nam poznati identiteti Pane i doce Zlatka, a konstatovali smo da je Voja – Voja Ivanović zvani Crnogorac. Vukojević mi priča da doktor dolazi sa tim Vojom, pa dolaze i Pana i opet taj Voja. Predlažu Vukojeviću da „stane na pravu stranu“ jer će da krene napad, plasiranje gnusnih laži protiv tužioca Jovana Prijića i policije i da postoji mogućnost da budemo uhapšeni”, rekao je Milović u junu 2019.
Tužilaštvo nikada nije istražilo ulogu Lonačara i ostalih navedenih u ovom slučaju.