Malo nakon podneva, 12. marta 2003. godine ispred zgrade Vlade u centru Beograda ubijen je premijer Zoran Đinđić. On je izašao iz službenog „bmw“-a i dok se kretao ka ulazu zgrade, pogođen je iz snajpera. Prvi metak Đinđiću je naneo smrtonosne rane, dok je drugi teško povredio člana njegovog obezbeđenja Milana Veruovića. Plan za ubistvo, kako je kasnije utvrdio sud, osmislili su komandant Jedinice za specijalne operacije (JSO) Milorad Ulemek Legija i vođa ozloglašenog Zemunskog klana Dušan Spasojević.
Više teksta
Malo nakon podneva, 12. marta 2003. godine ispred zgrade Vlade u centru Beograda ubijen je premijer Zoran Đinđić. On je izašao iz službenog „bmw“-a i dok se kretao ka ulazu zgrade, pogođen je iz snajpera. Prvi metak Đinđiću je naneo smrtonosne rane, dok je drugi teško povredio člana njegovog obezbeđenja Milana Veruovića. Plan za ubistvo, kako je kasnije utvrdio sud, osmislili su komandant Jedinice za specijalne operacije (JSO) Milorad Ulemek Legija i vođa ozloglašenog Zemunskog klana Dušan Spasojević.
Ubistvo premijera dovelo je do naizgled tektonskih promena i spremnosti države da se obračuna sa organizovanim kriminalom. Proglašeno je vanredno stanje i pokrenuta akcija „Sablja“ u kojoj je uhapšeno ili pozvano na informativni razgovor oko 11 hiljada ljudi, a čak 44 osobe označene su kao članovi zemunskog klana koji su učestvovali u ubistvu ili na razne načine pomagali zemuncima. Uhapšen je, između ostalog, i Milan Sarajlić, zamenik republičkog tužioca koji je priznao da je radio za zemunski klan, kao i da je za informaciju o zaštićenom svedoku Ljubiši Buhi Čumetu, prema pisanju medija, dobio dva sata i nešto novca. Među privedenima je bio i Zvezdan Jovanović bivši pomoćnik komandanta JSO-a koji je priznao da je lično iz snajpera pucao u premijera. „Ovo ubistvo je za mene političko jer sam smatrao da će se time sprečiti dalje slanje ratnika i istinskih patriota za Hag”, rekao je tada Jovanović i napomenuo da za ubistvo nije dobio nikakav novac.
Vođe zemunskog klana Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića policajci su ubili prilikom pokušaja hapšenja u naselju Meljak u Beogradu.
Optužnica za ubistvo premijera podignuta je u avgustu 2003. godine i tužilaštvo je u njoj detaljno objasnilo kako je ubistvo planirano i kako je izvedeno. Politička pozadina, međutim, nikada nije utvrđena.
Zemunski klan je mesecima detaljno planirao nasilno preuzimanje vlasti, piše u optužnici, a jedan od glavnih koraka bilo je upravo ubistvo premijera. Grupa je pratila kretanja premijera, obezbedila oružje, automobile i takozvane „štek“ stanove za skrivanje. Tokom februara i marta Luković i Spasojević su odlučili da snajperista bude Zvezdan Jovanović. Pripadnici zemunskog klana Aleksandar Simović i Ninoslav Konstantinović bili su zaduženi da pronađu lokaciju sa koje će se pucati. Sretko Kalinić je nabavio dodatno oružje za “podršku” u ubistvu, a Luković je iz JSO-a nabavio snajpersku pušku „hekler“, utvrdilo je tužilaštvo.
Tužilaštvo je opisalo i ranije pokušaje zemunaca da ubiju premijera – u nepunih mesec dana pred ubistvo grupa je dva puta planirala atentat. Oba puta trebalo da je bude presretnuta kolona vozila u kojoj je Đinđić nakon čega bi bilo gađano iz zolja i pucano iz automatskog oružja. Nijedan od njih, međutim, nije bio uspešan.
Suđenje je počelo krajem 2003. godine uz velike mere bezbednosti, ali neki od glavnih krivaca nisu se našli na optuženičkoj klupi jer su bili u bekstvu. Postupak je, kako je 2007. pisao nedeljnik Vreme, obeležilo niz kontroverzi – pretnje sudijama i slanje crvenih ruža koje su asocirale na Ulemekovu tetovažu, pripadnici Žandarmerije koji su se u sudnici pojavili u majicama JSO-a, ubistva svedoka, napad na sestru Zorana Đinđića, promene tužilaca i sudije. Nakon 153 održanih pretresa i saslušanih oko stotinu svedoka, niko od optuženih nije priznao da je imao ulogu u ubistvu premijera.
Za suđenje su veoma značajna bila svedočenja svedoka saradnika, članova zemunskog i surčinskog klana, Dejana Milenkovića Bagzija, Miladina Suvajdžića zvanog Đura Mutavi, Ljubiše Buhe Čumeta i Zorana Vukojevića Vuka koji su ispričali kako je klan funkcionisao. Vukojević je ubijen u junu 2006. godine, a za to je osuđen član zemunskog klana.
Na suđenju je jedino Milenković govorio javno, ostali svedoci saradnici iskaze su davali iza zatvorenih vrata. Milenković je potvrdio da su Ulemek i Spasojević odlučili da Đinđić bude ubijen. „Ulemek mu je rekao da ga u ubistvu premijera podržava Nebojša Čović. Vojislav Šešelj je takođe bio upoznat sa tim“, ispričao je svedok saradnik.
Svojim svedočenjem Milenković je otvorio i jedan slučaj koji do danas tužilaštvo nije ispitalo – ispričao je kako je Zlatibor Lončar, sadašnji ministar zdravlja, po nalogu Spasojevića ubio ranjenog crnogorskog kriminalca u Urgentnom centru koji je prethodno izrešetan.
Đinđićev telohranitelj je na sudu tvrdio je da je prilikom ubistva čuo tri pucnja, a to je ispričalo još nekoliko članova obezbeđenja, što je bilo u suprotnosti sa onim što je rekao Zvezdan Jovanović – da je ispalio samo dva metka. Uprkos ovim tvrdnjama, sudije su na osnovu veštačenja oružja i municije koje je urađeno u Srbiji, ali i onom sa Instituta za kriminalističku tehniku u Visbadenu u Nemačkoj, zaključile da trećeg metka nije bilo. Utvrđeno je da je na Đinđića i Veruovića pucano iz iste puške.
Početkom maja 2004. godine Legija se predao nakon 14 meseci skrivanja i to tako što je jedno veče izašao ispred svoje kuće i rekao policajcu koji je obezbeđivao njegovu porodicu da želi da se preda. Ono što je uzburkalo javnost je činjenica da on nije odmah odveden u Centralni zatvor, već u MUP-ove prostorije gde je razgovarao sa najvišim zvaničnicima policije. Tema njihovog razgovora ostala je tajna.
Krajem leta 2006. godine sudija Marko Kljajević koji je vodio postupak podneo je ostavku na sudijsku funkciju. Rekao je da se povukao zbog pritiska usled hapšenja njegovog brata Gorana Kljajevića, tadašnjeg predsednika Trgovinskog suda u Beogradu, koji je bio označen kao jedan od organizatora „stečajne mafije“.
Osim odlaska sudije, postupak su obeležile i smene i hapšenja tužilaca.
Sredinom septembra 2005. godine uhapšen je zamenik tužioca za organizovani kriminal Milan Radovanović koji je zajedno sa kolegom Nebojšom Marašem vodio ovaj predmet. Radovanović je optužen da je odao službenu tajnu u istrazi koja se vodila protvi Ljubomira Vučkovića, sudije Vrhovnog suda zbog sumnje na primanje mita. Radovanović je navodno odao informaciju svojoj supruzi Miri koja je prenela estradnoj umetnici Lelici Andrić i tako je posredno obavestio ostale optužene da se prisluškuju telefoni u istrazi o davanju mita sudiji VSS-a. Samo 13 dana nakon hapšenja Radovanovića, tužilaštvo je napustio Maraš koji je postao advokat. Radovanović je umro u martu 2006. godine od srčanog udara i nije dočekao presudu. Ovaj predmet nasledio je tužilac Jovan Prijić koji je u njemu ostao do kraja.
Na suđenju su se događali incidenti. U martu 2007. godine Ulemek je bio nezadovoljan sudijskim odlukama pa je tražio da više ne prisustvuje suđenjima, ali je njegov zahtev odbijen. On je potom okrenuo leđa sudskom veću potvrdivši da mu je namera da omalovaži sudsko veće, pa je udaljen sa suđenja i vraćen tek kada su iznošene završne reči, na lični zahtev.
U završnim rečima tužilac je kazao da je dokazano da su optuženi ubili premijera, dok je odbrana tvrdila da ništa ne ukazuje da je to istina. Zvezdan Jovanović je rekao da je lažno priznao da je pucao na Đinđića jer mu je bila ugrožena bezbednost porodice i tražio od suda da to ne bude korišćeno prilikom odlučivanja o krivici. Advokati su osporavali i pravac iz kog je pucano na Đinđića, kao i njegovu tačnu poziciju u trenutku kada je upucan, tvrdeći da je sve iskonstruisalo kako bi se uklopilo u navode optužnice. Stvorili su teoriju o „trećem metku” po kojoj je neko drugi ubio Đinđića. Zastupnici oštećenih Verouovića i porodice Đinđić kao najveći problem suđenja istakli su to da nije istražena politička pozadina ubistva, ali i način na koji se Ulemek predao i sve što se dogodilo te večeri.
Sudsko veće kojim je predsedavala Nata Mesarović smatralo je da je tužilaštvo dokazalo da je grupa stvorena radi ugrožavanja državne bezbednosti i da je odgovorna za ubistvo premijera i niz drugih krivičnih dela.
„Doktor Zoran Đinđić ubijen je u vreme nakon demokratskih promena u Srbiji, kada je većina građana ove zemlje verovala da je u Srbiji došlo vreme kada se Srbija može promeniti. Neću govoriti o tome koliko nam je bilo teško da postupamo u ovom krivičnom postupku. Mislim da je najteže od svega saznanje da živimo u zemlji u kojoj predsednika Vlade, kao predstavnika državnog organa jedne zemlje, može ubiti organizovana kriminalna, neprijateljska organizacija, i to u dvorištu zgrade Vlade, radi ostvarenja svojih kriminalno-političkih interesa. U konkretnom slučaju, to nije bilo obično ubistvo. Radi se o krivičnom delu koje je upereno protiv države“, rekla je Mesarović obrazlažući presudu.
Ulemek i Jovanović dobili su maksimalne kazne od 40 godina zatvora, dok je većina članova grupe dobila po 30, odnosno 35 godina robije. Ukupno su osuđeni na 378 godina zatvora.
Iako su se optuženi i advokati žalili na presudu, nju je potvrdio Vrhovni sud Srbije umanjivši neke od kazni.