U avgustu 2009. podignuta je optužnica protiv 17 pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) zbog ratnih zločina prema srpskim civilima i Albancima koji nisu bili odani OVK. Pošto osmorica nisu bila dostupna srpskim organima, na optuženičkoj klupi našlo se njih devet.
Stavljalo im se na teret da su od juna do decembra 1999, posle povlačenja Vojske Jugoslavije sa Kosova mučili i ubili 80 civila, pritvorili, zlostavljali i silovali najmanje 153 žrtve, a još 34 osobe vode se kao nestale.
Više teksta
U avgustu 2009. podignuta je optužnica protiv 17 pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) zbog ratnih zločina prema srpskim civilima i Albancima koji nisu bili odani OVK. Pošto osmorica nisu bila dostupna srpskim organima, na optuženičkoj klupi našlo se njih devet.
Stavljalo im se na teret da su od juna do decembra 1999, posle povlačenja Vojske Jugoslavije sa Kosova mučili i ubili 80 civila, pritvorili, zlostavljali i silovali najmanje 153 žrtve, a još 34 osobe vode se kao nestale.
Svi zločini počinjeni su, kako je tvrdilo tužilaštvo – u Gnjilanu, Vitini, Kosovskoj Kamenici i Novom Brdu. Starešine OVK izdale su naređenje pripadnicima jedinice da postupaju „po proceduri“ – hapse srpske civile, odvode ih u internat u Gnjilane, zatvaraju ih i muče do smrti, potom komadaju njihova tela, stavljaju u džakove i bacaju u jezero i kontejnere za smeće da bi prikrili tragove zločina. Pripadnici OVK, navodi tužilaštvo, silovali su veći broj zarobljenih žena, među kojima su bile i dve zaštićene svedokinje, gurali im pendreke u vaginu, urinirali po njima, pljuvali ih i ponižavali.
Suđenje je počelo u septembru 2009.
Optuženi su negirali krivicu. Jedni su tvrdili da nisu bili članovi OVK, da u vreme događaja iz optužnice nisu bili u Gnjilanu, drugi da su u internatu bili da bi zadivili devojke, jedan je kazao da se posle rata slikao u uniformi OVK da bi dobio ekonomske pogodnosti. Neki su tvrdili da je bilo nemoguće da se takvi zločini dešavaju u gradu pošto je patrolirao KFOR – mirovne snage pod kontrolom NATO-a.
Tokom postupka svedočilo je više od 80 svedoka – žrtve, stanovnici Gnjilana i okolnih mesta, kao i rođaci ubijenih i nestalih.
Najvažniji svedok bio je član grupe koji je odlučio da sarađuje sa tužilaštvom. Njegov identitet nije poznat već se u sudskim dokumentima vodi pod kodnim imenom „Božur 50“. On je pričao o pljačkama, mučenjima i ubistvima u kojima je učestvovao sa optuženima.
Iskazi optuženih poklapali su se sa njegovim – gde je bila komanda, ko su bile starešine, koje su uniforme nosili, gde su čuvali oružje. Njegovo svedočenje delimično su potvrdili i veštaci o načinu na koji su žrtve mučene i ubijane.
U januaru 2011. sudsko veće kome je predsedavala sudija Snežana Nikolić Garotić, a čiji su članovi bili Rastko Popović i Vinka Beraha Nikićević osudilo je grupu na ukupno 101 godinu zatvora. Pojedinačne kazne bile su između osam i 15 godina.
„Nesumnjivo je utvrđeno da su optuženi više puta zajedno, na različite načine, ubijali, povređivali, nečovečno postupali, mučili oštećene, silovali zarobljene žene, ponižavajućim i degradirajućim postupcima i mučili ih“, piše u presudi. Sud je uspeo da utvrdi krivicu za 32 ubistva u kojima je učestvovao svedok saradnik, ne za svih 80 koliko se navodilo u optužnici.
Apelacioni sud je, međutim, u decembru 2011. ukinuo presudu i naredio novo suđenje. Sudsko veće činili su Radmila Dragičević Dičić, Sonja Manojlović, Sretko Janković, Omer Hadžiomerović i Miodrag Majić.
Prema mišljenju sudija Apelacionog suda, Nikolić Garotić je poverovala svedoku saradniku uprkos tome što je na više mesta njegov iskaz ocenila kao nepouzdan i nejasan – sećao se žrtava, ali ne i njihovih imena ili karakteristika, prepoznavao ih je na slikama, ali nije mogao da odredi ko je na koji način ubijen. Nikolić Garotić nije obrazložila ni kako je na osnovu svedočenja člana OVK zaključila da dokaza ima samo za 32 žrtve.
Suđenje je počelo pred istim većem u martu 2012. i trajalo je šest meseci. Ovaj put se sudilo i optuženima koji su bili u bekstvu.
Glavne optužbe pale su nakon pokušaja da se utvrdi da li je svedok pod kodnim imenom „Božur 50“ govorio istinu. Sud se obratio brojnim drugim institucijama od kojih je dobio odgovore različite od izjava svedoka. Tako, u izveštajima srpskih obaveštajnih službi kao starešine gnjilanske grupe nisu bile su označene osobe koje je označio svedok. Izveštaj EULEX-a istakao je da svedok nije bio član OVK već se ispostavilo da je bio pripadnik Oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca. Kada je pretraženo Livočko jezero, nisu pronađeni nikakvi posmrtni ostaci iako je svedok tvrdio da su leševi tamo bacani. Sudija Nikolić Nikolić Garotić u potpunosti je odbacila njegov iskaz.
Ona je u presudi navela da nije potvrđeno da se zločini, koji su se dogodili na Kosovu i Metohiji od juna do decembra 1999. godine, mogu podvesti pod ratni zločin pošto je već bio potpisan Kumanovski sporazum – sporazum između Međunarodnih bezbednosnih snaga ("KFOR") i vlada Savezne Republike Jugoslavije i Republike Srbije kojim je okončano bombardovanje Jugoslavije 1999, a snage SRJ se povukle sa teritorije Kosova i Metohije.
To je dovelo do toga da šestorica optuženih, a među njima i starešine, budu oslobođeni. Jedanaest članova grupe osuđeno na 115 godina zbog silovanja i mučenja dve žene, dok za 80 ubistava, pritvaranja i mučenja oko 150 civila nije bilo dokaza. I ova presuda pala je kada je slučaj došao u Apelacioni sud – svi su oslobođeni. Ovaj put veću je predsedavao Sretko Janković, a članovi su bili Sonja Manojlović, Omer Hadžiomerović, Miodrag Majić i Vučko Mirčić. Sudije su navele da se ratni zločin može desiti samo tokom rata, oružanog sukoba ili okupacije, a da je Kumanovski sporazum već bio potpisan kada su se zločini dogodili i srpska vojska se povukla sa Kosova. Stoga, zaključuju oni, takvi zločini ne mogu da se tretiraju kao ratni. Oni utvrđuju da je Nikolić Garotić ispravno izbacila svedočenje svedoka „Božur 50“.
Sud je okrivljene oslobodio i za silovanja uz obrazloženje da prilikom prvog ispitivanja kod sudije u Nišu 2000. godine nisu govorile da su silovane. Osim toga one su na prepoznavanju kao na silovatelje ukazale na lica koja nisu optužena.
„Prilikom davanja navedenih iskaza oštećene su opisale način na koji su fizički maltretirane, međutim, uopšte nisu govorile o silovanju, osim što je jedna oštećena navela da joj je muškarac stavio polni organ u usta“, piše u presudi.
Tužilaštvo se obratilo Vrhovnom kasacionom sudu da utvrdi da li su sudije sudile po zakonu. Ovaj sud je presudio da je u obe presude prekršen zakon i to tako što su činjenice pogrešno utvrđene, ali samo u pogledu postojanja ratnog ili oružanog sukoba. Sudije Vrhovnog suda navele su da je oružani sukob na Kosovu bio moguć i posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma i povlačenja Vojske Jugoslavije. Ovo, međutim, nije uticalo na presudu. Odluke Vrhovnog suda mogu da utiču na pravosnažne presude samo kad su okrivljeni greškom osuđeni, ne i oslobođeni.