Luki Bojoviću i članovima njegove grupe, brutalnom „hitmenu“ Sretku Kaliniću, Milošu Simoviću i Vladimiru Milisavljeviću, sudilo se za ubistvo kriminalca Branka Jevtovića Jorge, kao i za ubistva Dejana Živančevića i Milutina Jovičića. Ova dvojica su ubijena u „akcijama“ tokom kojih su mete bili Zoran Nedović Šok i Andrija Drašković koji su se „izvukli“. Bojović je, kako je tvrdio Kalinić, naručio ova ubistva kao osvetu za likvidaciju Željka Ražnatovića Arkana, vođe paravojne formacije poznate pod nazivom „Tigrovi“ čiji je Bojović bio pripadnik tokom ratova devedesetih.
Više teksta
Luki Bojoviću i članovima njegove grupe, brutalnom „hitmenu“ Sretku Kaliniću, Milošu Simoviću i Vladimiru Milisavljeviću, sudilo se za ubistvo kriminalca Branka Jevtovića Jorge, kao i za ubistva Dejana Živančevića i Milutina Jovičića. Ova dvojica su ubijena u „akcijama“ tokom kojih su mete bili Zoran Nedović Šok i Andrija Drašković koji su se „izvukli“. Bojović je, kako je tvrdio Kalinić, naručio ova ubistva kao osvetu za likvidaciju Željka Ražnatovića Arkana, vođe paravojne formacije poznate pod nazivom „Tigrovi“ čiji je Bojović bio pripadnik tokom ratova devedesetih.
Tokom suđenja Bojović se nalazio u zatvoru u Španiji, gde je i danas, na izdržavanju kazne od 18 godina zatvora zbog organizovanja kriminalne grupe i drugih krivičnih dela. Kalinić je uhapšen 2010. godine, priznao je krivicu i do detalja opisao zločine, kao i Bojovićevu ulogu u njima. Njegovo svedočenje tužilaštvo je ponudilo kao ključni dokaz da je Bojović naručivao ubistva.
Sudsko veće koje predvodio je Vladimir Mesarović, a u njemu su bili i Dragan Milošević i Snežana Jovanović, međutim, odlučilo je da Kalinićevom svedočenju poveruje samo delimično.
Naime, sudije su prihvatile kao istinu to što je Kalinić priznao da je izvršio i ubistvo beogradskog kriminalca, ali mu nisu poverovale da mu je Bojović naručivao likvidacije.
Sudije su, međutim, donele još jednu odluku koja će se kasnije ispostaviti kao nezakonita, a koja je dovela do toga da Bojović bude oslobođen.
Za razliku od Kalinića, drugi optuženi Miloš Simović na sudu je branio svog šefa Bojovića, tvrdeći da on nije imao nikakve veze sa zločinima. Njegovo svedočenje sudije su prihvatile u potpunosti – iako su pisma iz Valensije pokazivala da ga je Bojović instrusao šta da kaže na sudu.
Naime, tužilaštvo je kao dokaze ponudilo pisma koja je španska policija pronašla u stanu u Valensiji gde su se krili Bojović i njegovi saradnici dok im se sudilo u Srbiji. Neka od ovih pisama su razmenjivali Bojović i osoba potpisana kao Miša – najverovatnije njegov advokat Dragoslav Miša Ognjanović koji je ubijen 2018. godine.
Iz pisama se vidi da je taktika bila da se Simoviću obeća da će, ukoliko ne optuži Bojovića, njegova porodica biti zbrinuta. Simović je, iznoseći odbranu pred sudijama, čitao sa papira iskucan tekst – gotovo identičan sadržini pisma „Motiv“, koje je pronađeno u Valensiji.
Sudsko veće na čelu sa Mesarovićem, međutim, odbilo je da ova pisma uvrsti u dokaze. Kao objašnjenje za ovakvu odluku naveli su da ona predstavljaju tajnu komunikaciju između advokata i optuženih.
Iako je sve ukazivalo da je Simovićevo svedočenje bilo namešteno, sudije su ga prihvatile i 2015. godine Bojovića proglasili nevinim. Kalinića i Simovića osudili su na 35 i 30 godina zatvora. U obrazloženju su navele da osim Kalinića, drugi svedoci nisu spomenuli Bojovića ni kao nalogodavca ni kao organizatora.
U žalbi na presudu koju je poslao Apelacionom sudu u Beogradu tužilac Velimir Golubović je zaključio da se „stiče utisak da je sud jednostavno bežao od tačnog činjeničnog stanja i istine“. Naredne godine sudije Apelacionog suda u Beogradu Veroljub Cvetković, Bojana Paunović, Nada Zec, Dragoljub Đorđević i Nadežda Mijatović odbile su žalbu i potvrdile presudu.
Tužilaštvo, međutim, nije odustalo i žalilo se Vrhovnom kasacionom. Ovaj sud, koji meri da li se sudilo po zakonu, utvrdio je da su sudije oba suda prekršile zakon kada su oslobodile Bojovića – sudije Višeg suda su načinile više propusta, a kolege sa Apelacije to nisu uočile. Jedna od glavnih nezakonitosti upravo je odluka da se ne prihvate pisma kao dokaz iako su, kako je utvrdio Vrhovni kasacioni sud, pribavljena u skladu sa španskim zakonom – jer su pisma pronađena u Valensiji, u stanu gde su se članovi Bojovićeve grupe krili. Osim toga, sudije nisu objasnile zašto ova pisma predstavljaju tajnu komunikaciju, ali i da su na suđenju kao dokaz predstavile dokument – zapisnik o uviđaju – koji uopšte ne postoji i nema ga u sudskom predmetu.
Ipak, ova odluka Vrhovnog kasacionog suda ništa nije mogla da promeni pošto je zakon prekršen u korist Bojovića. Samo kada je prekršen na štetu optuženih, Vrhovni sud može da ukine presudu i naloži novo suđenje. Nikakvih posledica nije bilo ni po sudije koje su prekršile zakon.